Došuljala
se krišom, ta ljubav naša, nekako je pronašla put od zvijezda, potekla
negdje kroz sva naša lutanja, svladala daljine kojima smo putovali ne
znajući jedno za drugo i zaustavila nas u koraku, da zastanemo na tren i
napokon, ugledamo se njenim očima. Taj prvi put, kada vidio sam da
stanuje u tebi, ostao je zauvijek utkan u svim mojim trenutcima, niti
jedan više nikada neće biti prazan jer
svaki je odjek onog drhtaja prepoznavanja koji se više nikada ne
zaboravlja. Bio sam zbunjen tada, znaš, jer navikao sam tražiti,
prolaziti kraj zagrljenih parova i njihovih spojenih sjenki u noći što
su činile moju samoću još dubljim ponorom praznine koja me pratila u
svim tim uzaludnim potragama za samim sobom.
A tada, kada nas je ljubav napokon pronašla, i ja sam pronašao sebe , iznenada i bez upozorenja, ugledao svoj odraz kako napokon postaje stvaran u kristalnoj dubini tvojih očiju. Znam, tebi je to bilo tako simpatično smiješno, no moraš znati da sam prošao oluje straha, planine gorčine i nepregledna mora nepripadnja u kojima sam gubio sebe, nebrojeno puta rasplinut u maglama razočarenja. I prihvatio lažnu istinu kako te nikada neću pronaći. Samo je još jedan djelić mene ostao stvaran, onaj koji je nosio zrnce nade, duboko zakopan u samom korjenu mog srca. Niti zamisliti ne možeš kolika je bila snaga njegovog klijanja kada ga je ljubav što nas je zaustavila jedno kraj drugog, ispunila svim onim životom koji je beskrajno dugo čekao da bude proživljen. Istina, iznenadila me ta vragolanka ljubav, nisam joj naslutio korake dok se šuljala kroz sve naše staze i spojila ih tako nebeski lako, u tom samo jednom trenutku otkrivanja, izbrisala sve naše potrage i učinila dalekim sve naše zablude. I živjeli smo za to, jasno mi je sada, čekali da ponovno postanemo stvarni jedno u drugome.
A ljubav? Ona će odlepršati dalje, na krilima od sudbine i potražiti neke nove duše koje tragaju, da bi ih opet, tom svojom razigranom lakoćom, spojila u jednu.
Autor: Darko Balaš
A tada, kada nas je ljubav napokon pronašla, i ja sam pronašao sebe , iznenada i bez upozorenja, ugledao svoj odraz kako napokon postaje stvaran u kristalnoj dubini tvojih očiju. Znam, tebi je to bilo tako simpatično smiješno, no moraš znati da sam prošao oluje straha, planine gorčine i nepregledna mora nepripadnja u kojima sam gubio sebe, nebrojeno puta rasplinut u maglama razočarenja. I prihvatio lažnu istinu kako te nikada neću pronaći. Samo je još jedan djelić mene ostao stvaran, onaj koji je nosio zrnce nade, duboko zakopan u samom korjenu mog srca. Niti zamisliti ne možeš kolika je bila snaga njegovog klijanja kada ga je ljubav što nas je zaustavila jedno kraj drugog, ispunila svim onim životom koji je beskrajno dugo čekao da bude proživljen. Istina, iznenadila me ta vragolanka ljubav, nisam joj naslutio korake dok se šuljala kroz sve naše staze i spojila ih tako nebeski lako, u tom samo jednom trenutku otkrivanja, izbrisala sve naše potrage i učinila dalekim sve naše zablude. I živjeli smo za to, jasno mi je sada, čekali da ponovno postanemo stvarni jedno u drugome.
A ljubav? Ona će odlepršati dalje, na krilima od sudbine i potražiti neke nove duše koje tragaju, da bi ih opet, tom svojom razigranom lakoćom, spojila u jednu.
Autor: Darko Balaš
Nema komentara:
Objavi komentar